STANKOVIĆ: Jačanjem Srbije rodio se "SRPSKI SVET", asimilacija i fizički nestanak Srba je za nama!

12:14

Na granici 0

Snaženje Srbije i njena sistemska briga za sunarodnike u okolnim državama presudno će uticati na opstanak Srba u tim zemljama – reči su dr Vladana Stankovića, višeg naučnog saradnika sa Instituta za političke studije u Beogradu, sociologa, politikologa i pravnika.

STANKOVIĆ: Jačanjem Srbije rodio se "SRPSKI SVET", asimilacija i fizički nestanak Srba je za nama!
EPA

Stanković istražuje u polju sociologije religije, odnosa crkve i države i civilizistike (nauke o civilizacijama). Objavio je četiri monografije i preko 130 bibliografskih jedinica. Godinama se bavi i identitetskim pitanjima, a za „Politiku” govori o sintagmi „Srpski svet”, odnosima SPC i Svete stolice i stanju u nauci, visokom obrazovanju i kulturi.

Ne zaboravimo da je DPS onaj deo svojih građana koji su ostali svesni svoje prošlosti i porekla diskriminisao politički, kulturalno, čak i životno. Bilo je to vreme segregacije. Srbi su bili izopšteni iz zajednice, tretirani su kao necrnogorski, čak i kao anticrnogorski element. A zapravo su Srbi utemeljili Crnu Goru u 19. veku

Da li je sintagma „Srpski svet”, kako tvrde njeni kritičari, preinačeni koncept „velike Srbije”, ili pokušaj naše države da spreči nestanak Srba tamo gde ih još ima?

Pročitajte još:

Pročitajte još:

Pročitajte još:

Pročitajte još:

Pročitajte još:

Pročitajte još:

Pođimo od uzroka. Srpski narod se nakon raspada SFRJ našao u nekoliko država. Nijedna od njih nije iskazivala preteranu političku volju da unapredi ili očuva status Srba koji su se, štaviše, našli u situaciji da brane svoje postojanje. „Srpski svet” nastaje tek nakon kakve-takve konsolidacije Srbije i pokušaja sadašnje vlasti da iskaže elementarnu brigu za Srbe van matice. U tome ne vidim ništa loše. Veoma je bitno da su fizički nestanak i asimilacija Srba u susednim republikama za nama. Sada postoji obrnut proces: revitalizuju se srpske nacionalne zajednice i ne vidim da to može nauditi demokratskim standardima okolnih zemalja. Naprotiv.


Da li su, s tim u vezi, demokratizaciji Crne Gore prvenstveno doprineli tamošnji Srbi, pre svega SPC, koja je organizovala mirne proteste – litije?

Da. Čitava jedna nacionalna zajednica založila je gotovo sve da bi promenila jedan duboko antisrpski režim, koji je autoritarnim polugama moći sprovodio asimilaciju nad delom svog stanovništva, a Srbiju iscrpljivao. Ne zaboravimo da je DPS onaj deo svojih građana koji su ostali svesni svoje prošlosti i porekla diskriminisao politički, kulturalno, čak i životno. Bilo je to vreme segregacije. Srbi su bili izopšteni iz zajednice, tretirani su kao necrnogorski, čak i kao anticrnogorski element. A zapravo su Srbi utemeljili Crnu Goru u 19. veku. Za Srbe je bio namenjen status nacionalne manjine u državi koju su stvarali. Ali kako vladati nacionalnim feudom u kom je nacionalnih Crnogoraca, po poslednjem DPS-popisu, tek 45 odsto? Upravo su zato planeri „građanskog koncepta crnogorske nacije” sačinili rezervat za pretapanje Srba u nacionalne Crnogorce. Ja sam o tome pisao još pre 15 godina. Srbi su, na sreću, to prepoznali i prenuli se.

Kakva je budućnost Srba u Crnoj Gori?

Njima preostaje da se bore za proporcionalno učešće u sveukupnom životu Crne Gore. Popis koji se mora sprovesti ide im u prilog. Srbi će morati uskoro da traže i konstitutivnost jer su daleko najbrojnija necrnogorska zajednica, možda i najbrojnija zajednica u toj zemlji. Imaju istorijsko pravo na to. Poseban nivo povezivanja su specijalne veze većinski srpskih oblasti s Republikom Srpskom i Srbijom. Privredna i kulturalna podrška Srbije tim područjima biće preko potrebna. Problem rutinskog ustoličenja mitropolita Joanikija pretvoren je u grčevito nastojanje „crnogorske duboke države” da se sam čin spreči. Ova moćna sprega uvezanih pojedinaca nije samo deo političke strukture u Crnoj Gori već i van nje. Ona nastoji da nezavisnost Crne Gore trenira isključivo na Beogradu, dok je prema svima drugima servilna. Uporno se odbija da je Crna Gora i država srpskog naroda. Umesto toga, nameće se građanski koncept Crnogoraca i manjina, uz preglasavanje Srba uvek i svuda. Danas se u Crnoj Gori SPC podrugljivo, fanariotski naziva „crkva Srbije”. Znaju li oni da su i nadbiskupi u Baru deo istorije crkava Srbije?

Hoće li doći do pomaka u odnosima između SPC i Svete stolice?

Položaj Srba kao najzapadnijeg pravoslavnog naroda trebalo bi da ukaže da su Srbi most između Istoka i Zapada. Zbog tragičnih istorijskih događaja i iz mnogih drugih razloga to, nažalost, nije uvek slučaj. U obazrivoj politici Svete stolice, nesklonoj bitnijim promenama, s posebnom pažnjom se gleda na mesto i ulogu SPC kao hrišćanske zajednice na granici svetova. Sveta stolica ne planira u dogledno vreme da prizna nezavisnost naše južne pokrajine. Za nju je od posebne važnosti zaštita hrišćanskih spomenika kulture na Kosmetu. Takođe, posebnu pažnju izaziva podrška Svete stolice naporima Srbije da se priključi EU i iskazano razumevanje za gledišta Srbije i SPC kada je reč o pitanju Alojzija Stepinca, koje ne samo da opterećuje odnose Srbije i Hrvatske već i Hrvatske i Vatikana.

Kakva je perspektiva tih odnosa?

Ako imamo u vidu snagu katoličanstva u Hrvatskoj i doprinos Stepinca očuvanju Rimokatoličke crkve u Brozovoj Jugoslaviji, onda moramo priznati da Sveta stolica pridaje izuzetnu pažnju odnosima sa SPC. Svakako da je patrijarh Porfirije svestan čitavog konteksta i da će deo aktivnosti posvetiti i unapređenju odnosa s najznačajnijom hrišćanskom zajednicom u svetu. On je još kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski pokretao međuverski dijalog.

Kako, kao naučnik, sagledavate stanje u našoj nauci, prosveti i kulturi?

Nauka, prosveta i kultura su temelji zdravog društva i ne mogu se zamisliti bez stvaralaštva i otkrića. Svedoci smo vremena kom nedostaju ozbiljni, odgovorni ljudi, stvaraoci, gorostasi spremni na (samo)odricanje. U jakim ličnostima ne oskudevamo, to je ionako logo pravoslavnog kulturnog koda. Ako i postoji dubina i bogatstvo ideja, nedostaje forma i suptilnost koja nije svojstvena ovom prostoru. U prosveti nema znanja, a u nauci je premalo otkrića. Ipak, najteža je situacija u kulturi. Ona nikada nije bila miljenica ovih prostora. Mi posedujemo izvanredno nadarene ljude, koji tek izuzetno dobijaju priliku. Sistem prema talentima ne sme ostati bezosećajan. Zašto nauka nije vezana za prosvetu? Zašto nauka i prosveta ne podižu kulturu? Zašto se visoko obrazovanje monopoliše i svodi na reproduktivno znanje? Zašto se u nauci guše talenti? Mora se demonopolizovati moć u ovim društvenim oblastima. Sistem mora prestati da se plaši talentovanih ljudi.

Izvor: region.alo

Komentari(0)

Loading