"Šta god napišemo o Jasenovcu, ne zaboravite Radeta Šuvaka"

alexander

21:00

Na granici 0

Autor članka koji prenosimo u celosti je Rori Jeomans, istoričar i autor knjige „Vizije uništenja: Ustaški režim i politička kultura fašizma, 1941–1945”

"Šta god napišemo o Jasenovcu, ne zaboravite Radeta Šuvaka"
foto: Youtube

Nekoliko puta sedmično Memorijalni centar u Donjoj Gradini (Javna ustanova „Spomen-područje Donja Gradina”, prim. prevodioca) – mesto gde su svakodnevno dovoženi zatvorenici u kompleks koncentracionih logora Jasenovac – Stara Gradiška pod kontrolom ustaša u Hrvatskoj – objavljuje postove na Tviteru u kojima se sećaju života žrtava logora.

Objava od 23. oktobra 2020. godine odnosi se na Radeta Šuvaka, šesnaestogodišnjeg člana dečje grupe u logoru. „Draga majko”, napisao je. „(…) zdrav sam, kartu primio. Za mene se ne brinite. Čuvaj sebe i malu Desu. Primite mnogo pozdrava od Rade.

Nagrađen od stražara u logoru za „lepo ponašanje” i vredan rad, dozvoljeno mu je da pošalje poruku svojoj majci. Rade je stradao u logoru 1945. godine.

Mnogo sam razmišljao o ovoj razglednici i njenom piscu u proteklih nekoliko dana, nakon odluke izraelskih novina „Jerusalem Post” o ustupanju prostora piscu po imenu David Goldman.

U članku od 15. avgusta Goldman je negirao zločine počinjene u Jasenovcu, gde je između 1941. i 1945. ubijeno najmanje 80.000 muškaraca, žena i dece Srba, Jevreja i Roma, kao i hrvatskih i bošnjačkih antifašista.

Takođe, u njegovom članku se kaže kako se tvrdnjeda su srpski zatvorenici u Jasenovcu žrtve genocida ne mogu forenzički dokazati i da predstavljaju „sramotno ismijavanje” Holokausta. Nakon dan ili dva, „Jerusalem Post” uklonio je članak i objavio svojevrsno izvinjenje koje teško da razjašnjava stvari.

Tvrdeći da Srbi nisu bili žrtve politike genocida od strane nacista ili njihovih saradnika, članak predstavlja izlazak u javnost negacioni stičke teze koja se već neko vreme razvijala – negiranje zločina počinjenih nad Srbima od strane ustaškog i fašističkog režima u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata radi „zaštite integriteta” Holokausta.

Iako je „Jerusalem Post” objavio niz reakcija stručnjaka za Holokaust kojima se pobijaju gore iznesene teze, pored kritika koje su objavljivane na drugim mestima, hrvatski istorijski negacionisti, predvidljivo, reciklirali su laži iz članka s oduševljenjem.

Dodatni bonus: evo mišljenja jednog jevrejskog australijskog pisca, lovca na naciste, koji potvrđuje ono što su godinama govorili, iako je jevrejski lovac na naciste, inače krajnje sumnjivo opsednut četnicima, studiozno nezainteresovan za ustaški režim.

U svakom slučaju, šteta je već napravljena. Кao što su Lovro Кralj i Emil Кjerte, dvojica blistavih, novih istraživača ustaškog režima, naglasili u svojoj kolumni, dok je reakcija hrvatske krajnje desnice bila očekivana, značajniji je bio odgovor nekih poznatih istoričara i naučnika u Hrvatskoj koji su pozdravili i ojačali njenu osnovnu poruku.

Gledano iz ove perspektive, teško je ne tumačiti širu kulturu pamćenja o Drugom svetskom ratu i Holokaustu sadašnje hrvatske vlade kao savršeno slaganje sa ovim novim negacionističkim trendom. Postavljanje kamena-spoticanja (stolpersteine u integralnoj verziji na engleskom jeziku, prim. prevodioca), spomen-obeležje kojim se odaje počast žrtvama Holokausta, ali ne i žrtvama Srba ili Roma, ili poseta izraelskom memorijalnom centru „Jad Vašem”, uz istovremen izrazito dvosmislen pristup fašističkim sloganima – ne treba biti genije pa da se uoči obrazac ponašanja. Braneći integritet Holokausta, za koji se može okriviti nacistička okupacija, uporedo se minimizira, u okviru prihvatljivih granica, genocid nad Srbima, koji se ne može pripisati nikome osim ustaškom režimu.

Postoji još jedna karakteristika Goldmanovog članka koja je privukla manje komentara: njegovo prihvatanje kritika legitimnih naučnika u vezi sa načinom na koji su ustaški zločini nad srpskim civilima korišćeni u političke svrhe tokom devedesetih, a koji uključuju upotrebu zvaničnih jugoslovenskih procena prema kojima je, umesto 80.000, u logoru ubijeno 700.000 ljudi.

Naravno, nema sumnje da su srpski nacionalisti koristili i zloupotrebili nasleđe ustaških antisrpskih zverstava u političke svrhe što je, da ironija bude veća, pomoglo hrvatskom negacionizmu.

Nešto od ovoga je verovatno rađeno zbog opravdavanja ustaškog režima od strane Tuđmanovog tokom devedesetih.

Šta učiniti? Ako se pitanja o upotrebi Jasenovca tokom devedesetih i empirijski problemi sa brojem 700.000 centriraju kao dominantna priča o Jasenovcu, nešto je tokom razgovora pošlo po zlu.

U ovom kontekstu, ne treba se čuditi što će negacionisti koristiti takve argumente kao priliku da pribave sebi kredibilnost i poštovanje. Кada govore o Jasenovcu, istraživači treba da pronađu način da počnu da razdvajaju 1940-e (godine Drugog svetskog rata na ovim prostorima, prim. prevodioca) od nedavne prošlosti i sadašnjosti; ako to nisu u stanju, moraju se barem pobrinuti da se usredsrede na istorijsku istinu logora. Logor Jasenovac – Stara Gradiška bio je osnovan iz jednog razloga: institucionalizacija iskorenjivanja državnih etničko-verskih i, u manjoj meri, ideoloških „neprijatelja” kada su masovna ubijanja od strane lokalnih milicija na selu postala neodrživa.

Bio je to jedini veliki koncentracioni logor u okupiranoj Evropi koji je osnovala i vodila isključivo država na čijoj se teritoriji nalazio. Većina deportovanih i ubijenih bili su etnički Srbi.

I, da, na kraju rata uprava logora naredila je zatvorenicima da iskopaju i spaljuju leševe mrtvih logoraša, što je potvrdio Miroslav Filipović, glavni čuvar u Jasenovcu, tokom svog posleratnog svedočenja. Ovo su istorijske istine i o njima se ne može raspravljati.

Verovatno nikada nećemo saznati koliko je muškaraca, žena i dece stradalo u Jasenovcu. A brojevi su važni samo ako se svaka žrtva broji, sećanje na nju čuva i individualizuje. Međutim, trenutno tvrdoglavo insistiranje pojedinih istoričara Holokausta, uključujući tu i srpske, na neverovatno velikom broju žrtava logora jača negacionizam u Hrvatskoj.

Jednako važno, ozbiljni naučnici, kao i novinari, moraju biti oprezni da u raspravi o tome kako je Jasenovac korišćen i iz kojih razloga ne deluju kao sluškinje poricanja jer gube iz vida pravu priču o Jasenovcu: žrtve, kako su živele i kako su umrle.

Zaista nije teško uočiti, Jasenovac je priča o sasvim običnim pojedincima poput Radeta Šuvaka koji su bili učesnici tragedije koju nikada nisu razumeli. Šta god da napišemo, čitaocima ne smemo dozvoliti da izgube iz vida tu činjenicu.

Preveo i priredio: Stefan Radojković, sekretar Odbora za Jasenovac SAS SPC i istoričar Muzeja žrtava genocida.

Autor: alexander

Komentari(0)

Loading